Budući da nisu lajali mislio sam da se tu igraju i da će samo proći. Bili su neke srednje veličine, tamno smeđe boje, a nisam siguran da pripadaju nekoj rasi - najvjerovatnije mješanci. Međutim, jedan od pasa prolazeći pored mene se okrenuo i ujeo me za butinu lijeve noge. U prvom momentu nisam ni shvatio šta se dešava dok nisam vidio da su se odmakli na dva metra od mene i da reže. Uspio sam da ih otjeram vičući na njih. Žena koja je bila tu u blizini uopće nije reagovala, nego je samo nastavila šetnju govoreći mi kako to nije njen pas. Najvjerovatnije nije, ali nije ni moj. Čiji je onda?!
Budući da svako jutro idem sa kolegama na posao u Sarajevo, nisam imao vremena da prijavim odmah ovaj događaj policiji, niti da se javim u hitnu. Po dolasku na posao javio sam se u internu ambulantu firme gdje su mi očistili ranu i previli je. Ranu sam slikao odmah po dolasku na posao. Po povratku sa posla obratio sam se u ambulantu Crkvice gdje su me pregledali i dali uputnicu da u Hitnoj pomoći primim Ana-Te vakcinu i propisali antibiotike. Nakon što sam to obavio prijavao sam slučaj u policiju.
Jutro je 25.12.2014.godine. Spremam se na posao. Malo me i strah. Supruga me savjetuje da ne idem više istim putem zbog lične sigurnosti. Zašto?! Zašto da ne idem?! Zašto da se sklanjam?! Kome da se sklanjam?! Nisam se sklanjao ni '92-e, pa neću ni sad! Ovo je moje naselje! Ovo je moj grad!
H.G.
