Tako Keka odluči da za rođendan malom Samiru kupi skupocjeni auto na daljinsko upravljanje. Ali, hajd' kupi jednom, a ne kupi drugom. To znači rat do istrebljenja igračke, koja bi trajala najduže do kraja dana. Onda bi zbog svađe obojica dobila po turu, pa „marš u krevet!“ Zato Keka kupi i starijem Edinu nešto manji bager, takođe sa daljinskim upravljanjem. Da bude „mirna Bosna“.

Otvoriše se rođendanski pokloni, napuniše baterije i napravi se autostrada po sobi i predsoblju. Odmah uočiše da daljinski upravljač od jedne može djelovati i na drugu igračku.

Nastade neviđena zbrka i svađa. Djeca k'o djeca. Guraju se, otimaju jedan od drugog igračku i svađaju se. Ne nedostaje ni šaketanja. Rođendansko slavlje se pretvara u haos. Mamu Sanelu, ta situacija poče „podizati sa stolice“. Osim što gostima nastoji ugoditi i poslužiti ih, uz rezanje rođendanske torte mora slušati i njihovu dreku i galamu.

- Vidi seko, šta mi radiš? – prekori Sanela svoju mlađu sestru. - Sto puta ti kažem da im kupiš kakav odjevni predmet ili patikice. Došlo bi te puno jeftinije, a ne bi bilo svađe u kući. Za igračke si dala sigurno više od sto maraka.

- U pravu si Sanela – umiješa se u razgovor i djed. – Kad se ne znaju igrati ovako lijepim igračkama koje će brzo pokvariti, najbolje je bilo da si im kupila plastične givikte.

Na svu sreću, baterije se brzo isprazniše, pa se situacija malo smiri. Zabaviše se oko torte, ali prije toga natjeraše Keku da uključi ispravljače da se pune baterije. Da ne bi nastavili rat, mama Sanela odluči da malog Samira odnese na sprat kod nane Almase, koja ga je inače i čuvala, jer mu je bilo vrijeme za spavanje. Mali Samir, vidjevši da mu je braco Edin  izašao van da se igra s drugarima, uze njegov bager i ponese ga sa sobom.

Nana Almasa poče uspavljivati Samira, koji se pomalo igrao bagerom ali bez daljinskog, jer su se baterije ostale puniti kod sina joj i snahe.

Kad je odspavao, Samir zaplaka nani, moleći je da ide dole kod mame. Nana ga isprati i vrativši se u sobu pomisli:

„Dobro je da ode, vrijeme mi je za namaz“.

Almasa primijeti da Samir nije sa sobom ponio bager, koji je stajao u dnu kauča. Takođe, nije bila prisutna kad su se pokloni otvarali i probali, jer je ona na rođendan dolazila ranije.

Došavši u prizemlje kod mame Sanele, Samir primijeti da je Edin još vani i zgrabivši daljinski sa punim baterijama, krenu da vozi auto. Auto se ne pokrenu, jer ga je Edin ranije isključio na prekidaču. Samir je uporno stiskao komande daljinskog.

U isto vrijeme na spratu, nana Almasa je počela klanjati.U pola namaza, krenuše se dešavati čudne tvari. Bager poče zujati, micati kašikom i kretati se po kauču. Almasa se ukoči od straha. Dobro je znala da na spratu nema nikog osim nje. U pola namaza se poče ibretiti:

„Tobe ja rabbi! Ešhedu en la ilahe illallah! – nekontrolisano krenu učiti.

Prekide namaz i poče razmišljati: „Šta je ovo, majko mila? Izgleda da su me šejtani napali. Allahu dragi, otjeraj ih od mene!“

Bager iznenada stade i sve se utiša. Učini joj se da molitva pomaže.

„Bože dragi, da mi se nije pričinilo? Ili sam skrenula s pameti? – pitala se Almasa.

Malo se smiri pa ustade i skloni bager na regal. Vrati se da ponovi namaz. Bila je jako uznemirena. Taman kad krenu da zanijeti, bager ponovo poče zujati i micati se. Almasa se poče tresti od straha.

„Evo ga opet, majko mila!“ – pomisli Almasa i opet poče učiti dovu protiv šejtana.

 „Izgleda da me Allah kažnjava što nisam postila Ramazan. Ali, On zna da sam bila puno bolesna i da nisam mogla postiti.To je to, sigurno“ – kao na filmu su se smjenjivale misli o tome, zašto se sve ovo događa? Bager se ponovo umiri i stade.

Bila je sva usplahirena, ne shvatajući šta se dešava u sobi. Više nije smjela ni prići bageru.

„Majko mila, šta da radim? Ako sinu i snahi ispričam šta mi se desilo, misliće da sam skrenula s pameti. A šutnja i sumnja u šejtana će me dokrajčiti“ – razmišljala je Almasa.

Shvativši da ne može pokrenuti auto, mali Samir se poče igrati drugim igračkama. Sjeti se da mu je bager ostao gore kod nane, pa se pope na sprat i upita nanu za bager.

- Eno ti ga na regalu. Nosi tog šejtana iz moje kuće i ne donosi ga više nikad gore – reče nana.

Almasa je trpjela do sutra da nikom ništa ne kaže, ali više nije mogla da izdrži. Siđe kod sina i snahe u prizemlje na kahvu i započe priču.

- Ma, nešto bih vam ispričala, ali se plašim da me ne napravite ludom – nasmiješi se ona.

- Nećemo, mati! Reci slobodno šta te muči? – odgovori joj sin.

Almasa ispriča šta joj se desilo, a sin i snaha, znajući o čemu se radi, prasnuše u smijeh. Njoj nimalo ne bi pravo što se oni smiju.

- Znala sam ja dobro da ćete mi se smijat'! Mati pobudalila, je li tako, sine?

- Ma, nije tako, mati! – odgovori sin i objasni o čemu se radi.

- Hvala dragom Allahu da je tako i da nisam skrenula s pameti. Mislila sam da sam za ludnicu. Kad smo mi bili djeca, nama su auta i kamioni bili opanci, koje smo štapovima gurali po putu. Ovi današnji idu sami. Sve su to šejtanska posla! – ibreteći se, ustade nana Almasa.

- Neka tehnike, majko – pokuša je umiriti sin.

- Ma, jebem ti više i tehniku i ove nove klince – palce. Živio naš starinski opanak! – odlazeći reče nana, pa se naglo trže.

- Uh, što ja lanu k'o pas! Tobe ja rabbi i gluho me bilo! Allahu dragi oprosti mi! Omaklo mi se, k'o onoj nekakvoj u trudnoći – moleći Boga da oprosti za psovku, ode nana Almasa tražiti svoj mir.

S e i d   I m a m o v i ć  -  Z E N I C A