Vaša prva ljubav: poezija ili proza? Aforizam? I zašto?

BB: Moja prva ljubav zvala se Helena, 1. razred osnovne, klupa do prozora. Znači – poezija. U principu, poezija i aforizam su vrlo srodne književne kategorije. Od svoje nekadašnje raspričanosti, aktuelna poezija, naročito postmoderna, implodira u elipsu… kratak iskaz, primičući se tako svom mlađem bratu, aforizmu, u kojem danas nalazimo sve više poetizovanih misli. Potvrdu ovoga imate kod Malarmea: „Pjesma ne nastaje iz osjećanja, nego iz riječi“. Kao i aforizam, a to onda baca posebno svjetlo na tehniku pisanja. Teško ćete naći aforističara koji ne piše i poeziju.

Šta Vas je privuklo prozi? Ima li, u Vama, različitog osećaja kad pišete poeziju, odnosno prozu? Šta dobijate od jednog, a šta od drugog književnog roda?

BB: Prozu je danas lako pisati. Dovoljna je samo elementarna pismenost (a ni ona nužno), zatim fragmenti iz ličnog iskustva, malo bezobraznog destabilizovanja semantike (što donosi epitet moderne) i na kraju, začin koji preporučujem od srca a koji ne funkcioniše toliko dobro kod onih koji koriste samo prva dva savjeta, a to je – automatsko zapisivanje! Ova tehnika podrazumijeva poveći iskustveni i knjiški fundus iza sebe, što u konačnici rezultira veoma iznenađujućom samorealizacijom teksta. Tu je i podsvjesna komunikacija sa kolektivno nesvjesnim i takvi produkti bivaju metatekstualni. Ovo su nezaobilazni začini u mome proznopoetskom meltingpotu. Uglavnom sam pokupio razne nagrade i za prozu i za poeziju što govori da recept i nije loš.

Kako se i kad „desi“ prelaz sa poezije na prozu?

BB: To je više stvar percepcije čitaoca i onoga što hoćete da kažete. Kao što reče Rišelje (ili to bijaše Gebels…?): „Dajte mi bilo koji prozni uradak i ja ću uz pomoć preporučenih začina BB napraviti dobru postmodernu poeziju.“

Iako radnja u Vašim pričama teče polako dok senčite svaki pokret, svaku misao, ipak se stiče utisak da je sve ispričano u jednom dahu, da pauze zapravo i nema. Kako to postižete?

BB: Ovo stvarno nije mantra koju izgovaraju neki aforističari, ali priča se piše u jednom dahu, dok je sa aforizmom nešto teže. Kao što i sama znaš. Aforizam mora biti višeslojan ali i dobro isklesan, što u prilično flotantnoj prirodi pjesme ili priče nije neophodno.

Kada prođe radni dan imate li vremena i snage da čitate za svoju dušu? I koja su to dela kojima se posvećujete? Ili vraćate?

BB: Obzirom da je čitanje ars memorativa, čitam manijakalno, ali samo ono što sam već pročitao, pošto sa godinama samo često opetovanje pomaže umjetnosti pamćenja. Mislim da već imam temeljnu ideju o stvarima, pa me, „neki novi“, književni eksperimenti ne mogu impresionirati. Književnonaučna, sociopsihološka, politička teorija, pojedini filozofski tekstovi, esejistika generalno i – sva nova poezija do koje mogu doći, predmet su moga interesovanja. Kao i knjige kolega i prijatelja aforističara. Inače, vraćam se „Zvonima za Rankas“, Manuela Skorse, Kortasarovim školicama, „Ostrvu dana pređašnjeg“, „Mein kampf“ Georga Taborija, najduhovitijoj knjizi u mom životu (pored „Psećeg srca“ Bulgakova) i najvećoj farsi koja je, poslije Šekspira, igrana na daskama, zatim Klodu Simonu, magičnom Paviću, genijalnom Slobodanu Grubačiću, tamnom Novici Tadiću, pjesniku i genijalnom esejisti Oktaviju Pasu, Bećkoviću, sveobuhvatnom Hamvašu, Slobodanu Novaku, Sartru, velikom pjesniku Encensbergeru, Mari Kriger, Krleži, Brehtu, Dušku Novakoviću, Baljku…. Da vas ne zamaram previše.

Osvojili ste nagrade za: poetski rukopis „Mak Dizdar“, najbolje književno delo u Ze-Do kantonu, „Radoja Domanovića“ za satiru, najbolju priču lista „Naša Riječ“, aforističar godine u izboru „Nosoroga“, i još desetak drugih. Da li Vas nagrade opterećuju ili Vas teraju da se usavršavate?

BB: Postaje sve teže održati neki standard (ukoliko se o njemu uopšte može govoriti). Ali je zadovoljstvo napisane knjige najveća nagrada.

Kad ste počeli da se bavite pisanjem da li ste sanjali o tome da će Vaše priče/aforizmi/poezija biti nagrađivani? Kakvom ste se prijemu nadali?

BB: Nisam očekivao ništa, a u takvim slučajevima i najmanji dobitak je čista sreća.

Koja Vam je nagrada draža: ona koju ste osvojili kao pesnik, kao pisac ili aforističar?

BB: Dragi „Radoje Domanović“ je bez konkurencije, pošto sam ga dobio od najjačih u „struci“: Baljka, Karla Minića… Sticajem okolnosti, dobio sam Domanovićeve „Satire“ još u osnovnoj školi i sada mi pada na pamet da se ona metafora o zatvaranju kruga, tiče i nas dvojice… Slučajno i moj K. Hamsun ima knjigu „Krug se zatvara“. Na drugom mjestu je „Mak Dizdar“, za poeziju. Potom dolazi dosta sitne boranije.

Mislite da nagrade (odnosno nagrađena dela) utiču na ukus publike, menjaju ga?

BB: Reći ću vam jednu jeretičnu stvar. Mišljenje publike me nikad nije interesovalo, kao ni njihov ukus. Jer ono čega nema, ne može imati ukusa. Ko još danas, pored interneta i televizije sa trista hiljada kanala i serija (kao kanalskih izlučevina), čita? Osim jurodivih posvećenika i frustriranih domaćica? Kada pišem zanima me mišljenje nekolicine, meni bliskih ljudi. Nema ih više od 7 ili 8. Ti si deveta, zato što si najmlađa. Beslovjesna masa čita samo ono što joj preporuče reklame. Oni će čitati i dobro reklamiran toalet papir i braniti njegov umjetnički kvalitet! Npr, Lauševićevu knjigu koja je čisti s(hit)!

Šta je za Vaš aforizam?

BB: Najpreciznija definicija je Baljkova – „Dribling duha na malom prostoru“.

Šta je to što Vas u aforizmu privlači?

BB: Obožavam paradoks, oneobičavanje i beskonačne asocijativne prostore. Pa zato i M. Beštića.

Kada pišete aforizam na šta posebno obraćate pažnju: obrt, neočekivanost, inverziju, antitezu, paradoks?

BB: Prve četiri stvari možete naći kod svakog, iole „osviještenog“ aforističara. Paradoks – samo kod desetak „teškaša“: Baljak, Jovanović, Papeš, Lazić, Zakić, Beštić, Nikolić, Todorov…

Da li je za Vaš dug put od ideje do aforizma?

BB: U prosjeku traje desetak minuta. Toliko variram na zadatu temu, bacam na papir, poslije nedelju dana učinim još jednu redakciju i – to je to. Jovo Nikolić je dobro primjetio da većina mojih aforizama uglavnom ostaje na dobroj ideji. To je najkonstruktivnija kritika koju sam dobio i od tada radim malo temeljitije.

Kako pišete aforizam? Da li ga brusite ili nastaje „iz prve ruke“?

BB: Prva ruka je 90%, druga redakcija donese izmjene na onih 10% i ta verzija me obično i zadovolji. Ozbiljnije brušenje radim samo kada spremam knjigu.

Koliko vidim rado ste čitani (http://bojanbogdanovic.blogger.ba/). Prija li Vam pažnja?

BB: E to je ono pravo. Osvježava a ne goji!

Smatrate li da putovanja pozitivno utiču na pisca? Kakva ste iskustva poneli sa Vaših putovanja?

BB: Čitav život je putovanje i zato ne bih favorizovao, bilo fizičke, bilo metafizičke dionice.

Da li je, i u kojoj meri, Požega kao mesto rođenja uticala na Vas kao pisca?

BB: Prelijep kraj sa mnogo mojih divnih rođaka i prijatelja! Tu je i puno umjetnika, pjesnika, dobrih aforističara.

Kada danas razmišljate o svom stvaralaštvu, šta biste dodali, izbacili, promenili? Čemu danas težite?

BB: Sve više težim kilogramima, pa tako ličim zadovoljnom Budi koji je „utrnuo“ i ništa ne mijenja to što on ništa ne mijenja.

Da li je, i u kojoj meri, fantastika prisutna u Vašim delima?

BB: Danas nalazim dosta elemenata magičnog realizma u svojoj poeziji, kao i u nekim pričama. Znam da je to posledica fascinacije Markesom i Pavićem, pa ipak sam beskrajno zahvalan na „čakri“ koju su mi otvorili.

Kakav je Vaš odnos prema fantastici? Šta je za Vas fantastika?

BB: Nužno širenje svijesti, otvaranje vrata percepcije, zaigrane sinapse, male sive ćelije u akciji… u jednu riječ – Vrli novi svijet!

Šta savetujete mladim piscima?

BB: Ne primajte mnogo direktnih savjeta. Proučavajte tuđe knjiško iskustvo. Tragajte sami, putujte (ne fizički). Zen mudrost kaže da je važan samo put. Dolazak na cilj je praznina!

Autor: Tamara Lujak - prenijeto sa portala MIXER.ba