Ushićen poput malog djeteta, nada se bilo kakvoj promjeni. U zelenoj je majici kratkih rukava, i na moju opasku da će se prehladiti, osoro odgovori: „J... zdravlje kad hljeba nemam“, i totalno van konteksta reče: „ Para na paru, uš na fukaru“, što izazva salvu smijeha oko nas. Grupa mladića iza nas urliče razne parole, psuju. Okrenuh se i prvo što vidjeh je zelena flaša u rukama jednog od njih, rakija. „Treba nam kamenja“, govori jedan od njih, „rano je za incident“, progovara drugi, i ubrzo zatim izgubiše se u masi. 

Prvo kamenje poleti, prvi prozor se razbi, i masa razdragano uzvikuje u znak odobravanja. Ima tu mnogo omladine, primjećujem, ali i starijih, pa i penzionera koji klimaju glavom u znak odobrenja. Vidim i novinare koji su bili preblizo zgradi kako trče izbjegavajući salvu kamenja. Kordon policajaca se pomjera bliže demonstrantima, da bi izbjegli odbijeno kamenje i krhotine stakla. Kamenice lete iz mase nasuprot ulaznih vrata, i čovjek u zelenoj majici kratkih rukava bez riječi ili pozdrava, progura se prema njima. 

Nekoliko projektila poleti i prema policajcima i ja potrčah s nekoliko protestanata, uzvikivajući da ne gađaju njih. Tad ga ugledah, čovjeka sa zelenom majicom kratkih rukava, sa kamenom u ruci. Demobilisanog borca, oca troje djece, nezaposlenog, bez primanja gladnog, s kamenom u ruci. Vidjeh suzne oči i lice izobličeno od bijesa. Pogled mu je uzdignut prema zgradi, iako on ne vidi zgradu. Ne vidi on ni policajce, ni demonstrante, ni zgradu. On vidi ono šta ta zgrada predstavlja. On vidi grupu ljudi koji su mu sistematski, svojom pohlepnošću, uništili život dostojan čovjeka. 

Sit gladnog ne razumije, pa tako ni ja njega ne razumijem. Ne razumijem njegov postupak, ne odobravam to što radi, ali ko sam ja da ga osuđujem. I ove retke pišem na laptopu koji košta koliko i hrana za čitav mjesec njemu i njegovoj porodici, i šaljem preko internet konekcije koju plaćam novcem za koju bi on mogao da kupi 20 kg hljeba mjesečno za svoju porodicu. Ja sam sit, on je gladan i to ne u prenesenom značenju. Taj čovjek s kamenom u ruci stvarno gladuje. 

Ne opravdavam ja ovim huligane, jer znam da ih je bilo. Ne želim uopšte da pišem o tome. Svi mediji niočemu drugom i ne pišu, sem o huliganima, jer to je valjda bitno. Niko više ne zna zašto su demonstracije i organizovane, niti šta je bio njihov cilj. Da li se radi o klasičnom skretanju pažnje, ili su ova huliganstva zaista bitnija od ciljeva demonstracija, nisam u stanju da dokučim. 

Ali znam da ne mogu da osudim gladnog demobilisanog borca s kamenom u ruci. Ne opravdavam njegov postupak i ne razumijem ga, ali kao što već napisah, sit gladnog ne razumije.

H.T. za ZB