Udara me ovaj prazan papir, udara već danima, čak ga i sanjam. Znam da svi očekuju da napišem nešto o ovim auto-ubicama po gradu, a i ja sam dugo već planiram napisati tekst o toj „izgubljenoj generaciji“ koju smo rodili nekako uz rat i malo poslije istog. Planiram to, kažem, dugo, misli se roje, ali nikako da nađu neki smislen izgled na papiru, sve nekako djeluje nabacano, bez glave i repa i nisam siguran da će ljudi shvatiti poentu.