Crveno i crno. Ova kombinacija boja puna je simbolike i kontrasta i nije zastupljena samo u fudbalu. Crveno i crno je simbol političkog pravca anarho-komunizam, francuski pisac Anri Bajl aka Stendal objavio je 1830. godine roman "Crveno i crno", "crveno/crno" je koncept u kriptografiji, a ove boje simbol su i teške industrije, odnosno metalurgije. Mi ćemo se, ipak, usresrediti na fudbal i klubove ovih boja, piše Mondo.rs.

Ovo je zapravo samo početak MONDO serijala o klubovima određenih boja, prepoznatljivih i na terenu i na tribinama. Danas o crveno-crnima, rosonerima, rubronegrima, rotšvarcima, narednih dana o zeleno-belima, plavo-belima, crveno-belima, crno-belima, itd.

AC MILAN

Foto: Guliver/Getty Images/

Zemlja: Italija
Grad: Milano
Osnovan: 16. decembra 1899. godine (114)
Trofeji: 7 titula prvaka Evrope, 2 Kupa pobednika Kupova, 4 titule prvaka sveta, 18 "skudeta", 5 Kupova.
Popularnost: globalna

Associazione Calcio Milan svakako je najveći klub koji nosi crveno-crne boje, ali ne i najpopularniji (o tome ćemo kasnije).

Milan, čije generacije fudbalera nose nadimak "rosoneri", drugi je najtrofejniji klub u Evropi, po pitanju titula prvaka kontinenta (7), iza Reala koji ima dve više. U Italiji, samo Juventus ima više šampionskih titula.

Priča o Milanu počinje davne 1899. godine kada je osnovan fudbalski i kriket klub i to na inicijativu Engleza, Alfreda Edvardsa i Herberta Kilpina. Odlučeno je da će Milan imati crvene i crne boje, zbog toga što će njegovi igrači igrati sa takvim žarom i strašću (crvena), zbog koje će protivnicima padati mrak na oči od straha (crna).

Iako su klub osnovali stranci, u prvim godinama važilo je pravilo da za njega mogu da igraju samo Italijani, što je devet godina posle osnivanja dovelo do podele u upravi. Deo pionira ovog velikana otcepio se i osnovao FC Internazionale, odnosno Inter, koji je do danas ostao najveći Milanov rival, često i uspešniji klub u zavisnosti od perioda istorije.

Osnivanje Intera podelilo je Milano na dva dela, crveni i plavi, i tu je - u početku - postojalo pravilo. Otcepljeni Inter, širih pogleda na svet, privukao je simpatije milanske buržoazije. Imućniji stanovnici grada, kao i srednja klasa, stali su na stranu nerazura, dok je Milan bio omiljeni klub radničke klase i brojnih doseljenika sa siromašnog juga Italije.

Do dan danas nije utvrđeno ko ima više navijača i praktično svako istraživanje donosi oprečne rezultate. Dolaskom aktuelnog vlasnika Silvija Berluskonija sredinom 80-godina prošlog veka, Milan je postao evropska mega sila i pretekao Inter po broju titula i u Italiji i u Evropi.

Navijači ovog kluba, shodno bojama, za simbol su izabrali đavola, gde se takođe prepoznaje simbolika - boje pakla su crvena i crna, vatra i smrt. Za razliku od Nemačke, Francuske, Brazila i prostora bivše Jugoslavije, gde ima nekoliko poznatih crveno-crnih klubova, Milan u tom smislu nema adekvatnu konkurenciju u Italiji.

AJNTRAHT FRANKFURT

Foto: Guliver/Getty Images

Zemlja: Nemačka
Grad: Frankfurt na Majni
Osnovan: 8. marta 1899. godine (114)
Trofeji: 1 titula prvaka Nemačke, 4 Kupa, 1 Kup UEFA, klub ima i jedno finale Kupa šampiona.
Popularnost: nacionalna

Nemačka je "puna" crveno-crnih klubova i bilo je teško izabrati jedan, ali smo se odlučili za Ajntraht iz Franfurta pre nego Bajer iz Leverkuzena, iz dva razloga - Ajntraht je jednom bio prvak, a Neverkuzen nikad (kako mu i kaže nadimak), ali i crvene i crne boje dresa rezultat su simbolike i lokal patriotizma, što nije slučaj za klub iza kojeg stoji gigant farmaceutske industrije, Bajer.

Ajntraht je, poput Milana, "star" 114 godina, ali nije imao toliko uspeha ni u zemlji, ni van nje.

Međutim, njegova popularnost u petom najvećem gradu Nemačke i nezvaničnom geografskom centru Evropske Unije, gradu najprometnijeg aerodroma u Evropi, nikada nije bila vezana za uspehe. Naprotiv, Ajntaht je dobio boje po bojama Grada Frankfurta (crvena i bela), odnosno simbolu drevne Pruske, crnoj.

Ujedinjenjem dva kluba, Frankfurter Viktorije i Frankfurter Kikersa, nastao je Ajntraht koji je od jednih uzeo crvenu, a od drugih crnu boju, uz neizostavnog orla.

Do prve titule Ajntraht je stigao 1959. godine i naredne sezone bio na korak da postane prvak Evrope, zapravo prvi nemački klub kojem je to uspelo, ali je Real bio prejak - 7:3 bilo je pred 127.600 navijača na Hempden Parku u Glazgovu.

Što nisu u Kupu šampiona, uradili su Kupu UEFA, 1980. godine, kada su u svenemačkom finalu pobedili Borusiju Menhengladbah zahvaljujući golu u gostima u napetom dvomeču (3:3).

Ajntraht ima konstantno rasprodatu "Komercbank Arenu" kapaciteta 51.500 gledalaca, a često se događa da tribine ovog stadiona vibriraju i savijaju se od disciplinovanog i ujednačenog skakanja najvatrenijih navijača. Ajntraht je 13. u Evropi po broju navijača na utakmicama.

Postoji preko 600 klubova navijača Ajntrahta, a "Ultras Frankfurt" grupa osnovana je 1997. godine i ima tvrdu bazu od oko 1.000 "okorelih" navijača, bliskih desnici. Nedavno, prilikom gostovanja Portu u Ligi Evrope, oko 7.000 navijača Ajntrahta stiglo je u Portugaliju i u jednom trenutku okupiralo auto-put formirajući korteo dug nekoliko stotina metara...

Kad smo već kod toga, Bajer Leverkuzen nema takve navijače.

Bratski klub Ajntrahta je engleski Oldam Atletik, koji ne nosi crveno-crne boje. Ajntraht ima jednog lokalnog rivala, FSV Frankfurt, ali ova dva kluba nisu se srela u istom rangu takmičenja od 1962. godine.

ATLETIKO PARANENSE

Foto: Atletico Paranaense Fans/Facebook

Zemlja: Brazil
Grad: Kuritiba
Osnovan: 26.maja 1924. godine (89)
Trofeji: 1 titula prvaka Brazila, 22 titule prvaka države Paranense, 2 Kupa Parana, ima i finale Kopa Libertadores.
Popularnost: nacionalna

Više nego u Nemačkoj, crveno-crna kombinacija boja na dresovima (nekad uz dodatak bele), popularna je u Brazilu.

Otuda i priča o Atletiko Paranenseu, jednom od brojnih klubova, koji se odabirom ovih boja borio za svoje mesto pod suncem i na kraju izborio. U toj borbi i potrazi za ličnim identitetom, Atletiko Paranense je menjao mnogo toga, ali ne i dve stvari - crvenu i crnu.

Atletiko je osnovan 1924. godine, spajanjem dva kluba iz Kuritibe - Internasionala i Amerike. Novi klub dobio je stari stadion, Internasionalov i nove boje, crvena i crna, koje su se smenjivale vertikalno. Šorts je bio beo, a štucne crveno-crne.

Dugo je Atletiko čekao uspeh i on je stigao tek 40-ih godina, kada je sjajna generacija fudbalera dobila nadimak "Furacao", odnosno "Uragan". U to vreme, igralo se u kombinaciji sa crnim šortsevima i to je zadržano, jer je smatrano srećnom kombinacijom.

Ali, sve do kraja 80-ih, u brazilskom fudbalu dominirali su neki drugi klubovi iste kombinacije boja, sa takođe horizontalnim štraftama na dresovima. Bili su to Flamengo, Sport Resife, Vitorija... Svi oni bili su bolji od Atletika, tako da je Uprava odlučila da uradi nešto, bilo šta!

Odluka je pala - štrafte će, poput Milanovih i Ajntrahtovih, postati vertikalne!

I činilo se da je tek tada klub iz provincije (a sve bitno u brazilskom fudbalu događalo se u Rio De Žaneiru i Sao Paolu) pronašao sebe. Potvrda je došla 2001. godine, kada je ekipa Atletika noseći crveno-crnu majicu, crni šorts i crne štucne osvojila do danas jedinu titulu prvaka Brazila, a imala i sjajne kampanje 2004. i 2010. godine.

Jednom su igrali i finale Kopa Libertadores, južnoameričke Lige šampiona.

Atletiko Paranense ima veoma vernu i nasilnu grupu navijača iza sebe, koja pravi nerede širom Brazila i koja je bila akter jednog od najžešćih sukoba huligana u svetu, tokom prošle godine. Tada su se fanovi Atletika potukli sa navijačima Vasko Da Game, a snimci su uznemirili javnost. Bilo je i mrtvih tada na stadionu "Santa Katarina".

Između ostalih, ovaj klub trenirao je i bivši šef struke Partizana, nekada najbolji igrač sveta Lotar Mateus, a trenutno u omladinskom pogonu Atletika kao trener radi jedan od najboljih fudbalera brazilske lige svih vremena, naš majstor fudbala Dejan Rambo Petković.

NICA

Foto: OGC Nice Fans/Facebook

Zemlja: Francuska
Grad: Nica
Osnovan: 9. jula 1904. godine (110)
Trofeji: 4 titule prvaka Francuske, 3 Kupa.
Popularnost: nacionalna

"Orlovi" odnosno "gimnastičari" iz jednog od najlepših gradova Francuske, pa i Evrope, Nice, imaju potpuno atipične boje dresova za podneblje.

Dok  Azurnom obalom dominira divna svetlo plava boja, kakvo je uostalom i more koje se širi pred Nicom, osnivači kluba iz 1904. godine, koji je prvo bio Olimpijski gimnastički klub Nice na Azurnoj obali, odlučili su se da ujedinjenjem sa Galskim fudbalskim klubom 1919. godine, uzmu njegovu crnu i crvenu boju.

To je bio uslov koji su postavili "gali", a na koji je do tada gimnastičarski klub pristao. Zanimljivo, osnovne boje nice bile su crna i plava.

Novi klub krenuo je iz regionalnih liga ka vrhu, pa je Nica 1930. učestvovala u formiranju prve lige Francuske i bila njen učesnik, ali je ispala već u prvoj sezoni, kada je bila baksuzna, 13. Po završetku II svetskog rata, pod vođstvom austrijskog trenera Antona Mareka, Nica se vratila u elitni rang i stigla do prve titule u sezoni 1950/51.

Već tada, Nica je bila simbol juga Francuske i cele regije, a njena popularnost porasla je s pojavom Žista Fontena, čuvenog francuskog reprezentativca. Uporedo sa usponom Nice, stvarala se i netrpeljivost sa Olimpikom iz Marseja, koji do tada nije imao konkurenciju na jugu zemlje i koji je važio za ponos mediteranskog dela Francuske.

Nica je dobar deo te popularnosti uzela Marseju i na njenom do skoro oronulom i neuglednom stadionu, na kojem je teren i tribine kao u Argentini delila žica, formirana je verna i vatrena navijačka grupa, koja je pratila klub na svakom gostovanju, a kod kuće kreirala južnjačku atmosferu.

Navijačima Nice najčešće je zabranjeno da putuju u Marsej, na mečeve sa Olimpikom i obrnuto.

Tek 2013. godine, Nica se oprostila od prevaziđenog "Stade Municipal du Ray" kapaciteta svega 17.415 mesta i zaigrala na modernoj "Allianz Riviera" stadionu, koji prima približno 36.000 gledalaca. Nici je pretilo izbacivanje iz Lige 1 ove sezone i to bi se dogodilo da stadion nije završen na vreme.

Crvene i crne boje "gimnastičara" branili su Nenad Bjeković i Josip Katalinski.

FLAMENGO

Foto: Guliver/Getty Images

Zemlja: Brazil
Grad: Rio De Žaneiro
Osnovan: 17. novembra 1895. godine (118)
Trofeji: 6 titula prvaka Brazila i 32 titule šampionata Karioka (pre ujedinjenja regionalnih liga), 3 Kupa, 1 Kopa Libertadores.
Popularnost: globalna

Flamengo iz Rio De Žaneira je klub sa najviše registrovanih navijača na svetu.

Za ovaj klub navija skoro 40 miliona ljudi, uglavnom iz Rio De Žaneira i Brazila, ali i ostalih zemalja sveta. Ovo automatski znači da je Flamengo sa slavne Marakane najpopularniji klub Brazila i to nije slučajno. Dobrim delom, klub je to postao zahvaljujući svojim bojama - crvenoj i crnoj.

Flamengo je osnovan u robovlasničkom brazilskom društvu, u vreme kada je ta zemlja bila portugalska kolonija, kada je "crna" radna snaga dovožena brodovima iz Afrike, a bela aristokratija upravljala velikom zemljom. U živopisnom Riju, u kojem se teško živelo, mali, siromašni Flamengo bio je jedina alternativa buržoaskom Fluminenzeu i imperaijalističkom Vasku da Gami, klubu koji je svakoga asocirao na osvajače iz Portugalije.

Kako je Flamengo postao tako popularan?

Zato što je fudbalski teren bio jedino mesto gde je običan narod mogao da se suprotstavi robovlasnicima i aristokratiji, ujedno i jedino mesto gde je narod pobeđivao. Crvena je bila boja radničke klase, a crna boja robova, boja siromašnih, boja afro-brazilske populacije.

I to nije došlo tek tako. Iako je osnovan 1895. godine, Flamengu nije bilo dozvoljeno da igra utakmice čak do 1912. godine!!!

Ali, kada se to dogodilo, kolonijalisti jedno nisu mogli da oduzmu Flamengu - slast pobede na fudbalskom terenu.

Tako se stvarala legenda o klubu koji je danas jedan od najstabilnijih i najuspešnijih u Brazilu, koji tek od nedavno ima ujedinjeni šampionat, tj. jedinstvenu ligu. Dok se igralo po regijama, nijedan klub iz Rio De Žaneira nije mogao da se meri sa Flamengom po broju uspeha, a od ujedinjenja lige "flamingosi" imaju šest titula.

Njegovi navijači, takozvana "Torcida", bez problema puni "Marakanu", do skoro najveći stadion na svetu. Najviše vole kada dođe na red Fla-Flu derbi i kada Flamengo pobedu Fluminenze...

NJUELS OLD BOJS

Foto: Newell's Old Boys Fans/Facebook

Zemlja: Argentina
Grad: Rosario
Osnovan: 3. novembra 1903. godine (110)
Trofeji: 6 titula prvaka Argentine
Popularnost: regionalna

Kada je Englez Ajzak Njuel, sa suprugom Nemicom Anom Jokinsen stigao u Argentinu, imao je za cilj da lokalno stanovništvo nauči fudbalu, igri koja je već bila zarazila njegove zemljake, na Ostrvu.

U gradu Rosariju, u centralnoj Argentini, već je bio postojao klub Rosario Central (osnovan 1889. godine), kada je Ajzak formirao svoje Njuels Old Bojse. Oni su, prema osnivaču, dobili klasično englesko ime, što je bio najčešći slučaj sa klubovima koji su se rađali u Argentini kraje XIX veka.

Klub je dobio klasičan engleski grb inspirisan industrijalizmom, a boje su bile crvena i crna.

Zašto? Ajzak je uzeo crvenu sa engleske zastave, a crnu sa nemačke, zastave zemlje svoje supruge.

Zašto Old Bojs? Ajzak je fudbal "predavao" u srednjoj školi, a prvi fudbaleri mladog kluba zapravo su bili maturanti lokalne gimnazije i, ako bismo bukvalno prevodili ime kluba, onda bi to bili Njuelsovi maturanti.

Rivalstvo sa lokalnim Centralom razvijalo se organizovanjem čestih humanitarnih utakmica, na Njuelsovo insistiranje. On je tako pomagao lokalnoj zajednici, odnosno siromašnima. Vremenom, Njuels je postao klub naroda, a onda su stigli i prvi uspesi u jedinstvenoj ligi Argentine.

Poslednji put, "Stari momci" bili su šampioni 2013. godine u Klauzuri, odnosno drugom od dva godišnja šampionata. Njuels danas igra na stadionu Marselo Bijelsa, jednom od legendarnih fudbalskih radnika koji su nosili crvenu i crnu.

Danas za Njuels igra David Trezege, a u prošlosti to su bili Gabrijel Batistuta, Abel Balbo, Horhe Valdano, Valter Samuel, Maurisio Poketino, sadašnji trener Barselone Herardo Martino, koji je prošle sezone i doneo titulu Njuelsu i tako zaslužio poziv Barse.

VARDAR SKOPLJE

Foto: Komiti/Facebook

Zemlja: Makedonija/Jugoslavija
Grad: Skoplje
Osnovan: 22. juli 1947. godine (66)
Trofeji: 1 titula prvaka SFRJ (kasnije oduzeta i dodeljena Partizanu), 1 Kup SFRJ, 7 titula prvaka Makedonije, 5 Kupova Makedonije.
Popularnost: nacionalna

Bivša Jugoslavija vrvela je od klubova crveno-crnih boja.

Gde god bi osnovna privredna delatnost bila metalurgija i teška industrija, postojao i je i klub čije su boje potvrđivale da se u tom gradu, regiji živelo teško, da se hleb zarađivao mukotrpnim radom.

Svakako najuspešniji i lokalno najpopularniji klub tih boja bio je skopski Vardar, nesuđeni prvak Jugoslavije iz sezone 1986/87.

Osnovan kada i većina klubova koji su činili prvoligaško društvo u Jugi, po završetku II svetskog rata, Vardar je polako rastao i jačao, formirao bazu navijača koji su sebe kasnije nazvali "Komiti" i... Dogodila se pomenuta sezona, puna kontroverzi i nameštenih utakmica, po čemu su jugoslovenski šampionati 80-godina bili naširoko poznati.

Godinu dana ranije, dogodilo se čuveno "Šajberovo kolo", kada su na zaprepašćenje nacije skoro sve utakmice odlučujućeg, poslednjeg kola bile nameštene. Učesnici tog skandala, Partizan, Crvena zvezda, Velež, Dinamo, Budućnost, Željezničar, Sutjeska, Čelik i Sarajevo, kažnjeni su oduzimanjem šest bodova na startu narednog šampionata i kada je liga bila završena, Vardar je bio prvi sa 38 bodova, jednim više od Partizana.

Ali... Taj slučaj bio je sve, samo ne rešen.

Cela stvar otišla je čak do vrha savezne vlasti, klubovima je naknadno ukinuta kazna i titula koju su u Skoplje doneli Darko Pančev, Ilija Najdoski i ostali asovi sa Vardara, oduzeta im je i dodeljena Partizanu.

Raspadom SFRJ, Vardar je jedno vreme bio neprikosnoveni vladar makedonskog fudbala, ali su onda nastupile crne godine i u sezoni 2010/11, ovaj klub iz prestonice trebalo je da ispadne u Drugu ligu, ali se to nije dogodilo. Na volšeban način, FK Miravci odustao je od takmičenja u eliti...

Vardar ima sedam titula prvaka Makedonije i verne navijače, koji prave sjajnu atmosferu na modernom stadionu Filip II Makedonski, kapaciteta 32.580 mesta.

ČELIK

Foto: MN Press arhiva

Zemlja: BiH/Jugoslavija
Grad: Zenica
Osnovan: 16. jun 1945. godine (68)
Trofeji: 3 puta šampioni Prve lige NS BiH, 2 puta Srednjeevropski kup
Popularnost: lokalna

Čelik iz Zenice, za razliku od Vardara nije imao šampionskih pohoda u vreme Jugoslavije, ali njegovo mesto u ovom izboru višestruko je zasluženo.

Jer, bosanski "Metalurg" svojevremeno bio je klub koji je imao veliki uticaj na ishode šampionata Jugoslavije, tako što su mnogi favoriti padali na bučnom "Bilinom polju". Ovaj stadion i lokalna publika bili su toliko nepristupačni da je posle raspada SFRJ, FS BIH odlučio da mečevi reprezentacije budu igrani baš u Zenici.

Zenica je svojevremeno bila centar crne metalurgije ovog dela Evrope, klub i železara bili su uvek usko povezani, a kako je Čelik zamišljen kao klub proletera, radnika, boje su logično bile crvena i crna. Crvena predstavlja boju vatre, usijanog, topljenog metala, boju komunizma i radničke klase, a crna je predstavljala ugalj, rudnike, crnu industriju...

Čelik ima vatrenu publiku i verne navijače, koji su veliki adut svog kluba kada se igra na "Bilinom polju", kapaciteta 13.632 mesta. Međutim, uprkos tome, Čelik je jedan od prvih klubova na prostoru BiH koji je postao otvoren i za igrače koji dolaze sa "druge" strane, pa tako već neko vreme, zajedno, udarnički, kao u vreme bratstva i jedinstva, crveno-crne boje brane Bošnjaci, Srbi, Hrvati, Crnogorci...

Možda i najpoznatiji fudbaler koji je počeo karijeru u Čeliku bio je Elvir Bolić, kasnije napadač Crvene zvezde, Galatasaraja, Fenerbahčea...

Čelik se Prve lige domogao krajem 60-ih godina i onda kompletne sedamdesete proveo u eliti. I ne samo to... U paklenoj konkurenciji, Zeničani su igrali i Evropu. Prvi pokušaj završen je osvajanjem Srednjeevropskog jzoa 1971. godine! Isti uspeh Čelik je ponovio sledeće sezone..

Narednih 10 godina Čelik ostaje u Prvoj ligi. Bilo je to zlatno doba Čelikove historije. Tadašnji uspjesi kluba zadivili su domaću sportsku javnost. Čelik 1971. godine po prvi put učestvuje u Srednjoevropskom kupu i odmah ga osvaja.

Tokom 80-ih, Čelik se šetao iz Prve u Drugu ligu, sve dok u gore pomenutom "Šajberovom kolu" nije gubio u Prištini 2:0 i onda očas posla dao tri gola za pobedu i izboren opstanak. Poput ostalih, bio je kažnjen, pa pomilovan, ali je to bio početak krize kluba koji se do raspada SFRJ nije više vraćao u elitu.

SLOBODA UŽICE

Foto: MN Press

Zemlja: Srbija/Jugoslavija
Grad: Užice
Osnovan: 1925. godine (89)
Trofeji: -
Popularnost: lokalna

Današnja Sloboda osnovana je davne 1925. godine pod imenom Užički radnički sportski klub Sloboda, na inicijativu aktiviste komunističkog pokreta u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, Miloša Markovića. Nakon što je u Nišu osnovao Radnički, Marković je uz pomoć Josipa Šibera okupio mlade ljude, proletere i radnike i u Užicu, oko fudbalskog kluba koji je trebalo da bude baza za dalje širenje ideologije.

To nije promaklo policiji tadašnje Kraljevine, pa je hitno bilo naređeno da "radnički" bude izuzeto iz imena kluba, Sloboda je jedno vreme bila zabranjena, potom joj je ime bilo promenjeno u Užički sportski klub Građanski. Koosnivač Šiber insistirao je da crvena boja dominira i grbom i dresovima Slobode, a odlučeno je da ona stigne u kombinaciji sa crnom. Tako je Sloboda do danas ostala najpoznatiji srpski klub ove upečatljive kombinacije boja.

Ignorisana od strane vlasti držale su Slobodu na margini fudbalskih događaja u periodu između dva rata, pa su Užičani igrali samo prijateljske utakmice. Građanski je u sezoni 1936/37 igrao utakmicu sa Erdoglijom iz Kragujevca za ulazak u Drugu ligu, kada su autobusima krenuli navijači ka Šumadiji.

Ostaće zapisano da je to prvo organizovano gostovanje neke navijačke grupe u Srbiji.

"Komunističko" poreklo, promene imena i često izostajanje iz takmičenja, uz još jedno krštenje u FK Budućnost, držali su Slobodu na margini fudbalskih događaja u predratnoj Jugoslaviji, a to se odrazilo i na rezultate kada je rat završen.

Godine 1945, 5. maja, ponovo je ustanovljeno ime - FK Sloboda Titovo Užice, ali crveno-crni do raspada Titove Jugoslavije nisu uspeli da se domognu Prve lige. Važili su za silu u drugoligaškom društvu, ali nikad više od toga.

Sloboda je danas prvoligaš zahvaljujući fuziji sa FK Sevojno, ali uprkos tome što je kroz istoriju bila osuđena na drugoligaški i trećeligaški fudbal, iza sebe ima vernu publiku, lokal-patriotski nastrojenu. Najžešči navijači okupljeni su u grupu "Freedom Fighters" i prate Slobodu na svim utakmicama u zemlji, osim kada im to bude onemogućeno kao prethodnog vikenda u Novom Pazaru.

REKREATIVO BANJA LUKA

Foto: Rekreativo Banja Luka/Facebook

Zemlja: Republika Srpska/BiH
Grad: Banja Luka
Osnovan: 4. avgusta 2009. godine (4)
Trofeji: -
Popularnost: globalna

Fudbalski klub Rekreativo iz Banja Luke je jedinstvena globalna fudbalsko-društvena pojava, nastala pre četiri i po godine, a zahvaljujući entuzijazmu lokalnih momaka iz prestonice Republike Srpske.

Popularnost Rekreativa, suprotno njegovim uspesima na takmičarskom planu, rasla je neviđenom brzinom i danas se crveno-crni sa stadiona "Doktor Nele Karajlić" mogu pohvaliti da imaju bazu navijača na kojoj bi mogli da pozavide i Crvena zvezda i Partizan.

Počasni predsednik kluba, koji je od osnivanja član poslednjeg ranga takmičenja u BiH, odnosno Republici Srpskoj (4. Područna liga, Banja Luka), upravo je legendarni pevač i osnivač benda Zabranjeno pušenje, dr Nele Karajlić.

Počasni članovi kluba i osvedočeni fanovi crveno-crnih sa Karajlića su: Bora Milutinović, Nikola Karabatić, Ronald De Bur, Rud Gulit, Jelena Janković, Leo Mesi, Žuninjo Pernambukano, Bjern Borg, Milorad Čavić, Rubens Barikelo, Mario Kempes, Valentino Rosi, Pep Gvardiola, Aleks Ferguson, Dejan Perić, Ivan Miljković, Frančesko Toldo, Ratko Nikolić, Tijeri Omejer, Talant Dušebajev, Momir Ilić, Nenad Zimonjić, Marko Vujin, Nenad Krstić, Marko Kešelj, Marko Podraščanin, Ivano Balić, Darko Stanić, Predrag Mijatović, Nenad Borovčanin, Janko Tipsarević, Jari Litmanen, Kiro Lazarov, Sergej Rutenka, Danijel Šarić, Lars Kristijansen, Manuel Manolo Sančez, Raul Gonzales Blanko, Georgi Hadži, Aleksandar Kolarov, Nemanja Matić, Branislav Ivanović, itd.

Odgovorno tvrdimo da nijedan klub na svetu nema ovakav skup fanova u svojim redovima i da, u tom smislu, ni Milan ni Flamengo ne mogu da se mere sa Rekreativom iz Banja Luke. neka se ne ljuti fan Milana, Novak Đoković...

Kako je banjalučki Rekreativo dobio boje? Prosto... Kao i svuda na prostoru bivše Juge, osnivači, a ujedno i fudbaleri kluba, bili su podeljeni na one koji navijaju za Crvenu zvezdu i Partizan. Pošto nisu mogli da se dogovore kako će izgledati boje i grb kluba, odlučili su se da od jednih uzmu crvenu, a drugih crnu.

I oni su, na neki čudan način, dokaz da se može spojiti nespojivo!

FK Rekreativo poznat po humanitarnim akcijama (izgradnja dečijeg igrališta, prikupljanje odeće za ugroženu decu, davanje krvi, akcije pomoći samohranim roditeljima za Uaskrs, itd). I ne samo to. Rekre je jedini klub u Banja Luci, Republici Srpskoj, pa i šire, koji ima besplatnu školu fudbala za decu i koji ne naplaćuje članarinu.

Rekreativo nije samo klub čuvene kombinacije boja, već i stil života...

Iza crveno-crnih stoji veoma verna i opasna grupa navijača, pod imenom "Gromada". Stadion "Karajlić" kapaciteta 24 sedeća mesta često je tesan da primi sve one koji zdušno bodre banjalučke "rosonere".

Mondo.rs http://mondo.rs/a671064/Top-Liste/Sport/MONDO-SERIJAL-Te-crvene-i-crne-boje.html