20 Juni 2019
FacebookTwitterOva adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je vidjeli.
utorak, 27 Novembar 2012 03:27

Kratka priča: Let 122

L E T - J E D A N D V A D V A Tog dana, Osman Bijedić zvani Neimar, besciljno je lutao gradom. Mogao je kao i mnogi drugi ljudi negdje sjesti i ispijati sok ili kahvu, ali Osmanovi džepovi su bili kao dubok i prazan bezdan. Njegov nadimak je poticao od toga, što je bio zidar, ali i od toga što ne ima para. Kako da ih ima, kad nakon petnaest godina rada u firmi, pade sa skele, povrijedi kičmu i ode u invalidsku penziju. Penzija mala, ona najniža, a bolest ne da privatno zaraditi još koju marku.


Krpio je Osman nekako kraj s krajem, navikavši i sebe i ukućane da se moraju protezati, koliki je jorgan. Čak je taj dan ponio dvadesetak maraka da plati članarinu za džamiju ili, kako je narod zove, hodžarinu. Stid ga je bilo i Boga i naroda da za džamiju bude dužan.Idući ulicom, iznenadi ga tapšanje po ramenu.
„Ma, gdje si Osmane, kućo stara. Znaš li ti da se još od školskih dana nismo vidjeli?!“
„Evo me Hamzaga“ – iznenadi se Osman, ugledavši, sada uglancanog gospodina, a nekad druga sa kojim je u osnovnoj školi sjedio u istoj klupi, Hamzagu Drpića. Pozdraviše se i započe priča iz školskih dana.
„Haj'mo Osmane sjesti na kahvu, ako kud' ne žuriš. Ja ionako imam još dva sahata do leta za Ankaru“ – predloži Hamzaga.
„Može, može“ – prihvati Osman. Sjedoše u obližnji restoran i nastaviše divaniti.
„Ma, imam u Ankari neke poslovne razgovore, a malo ću i na odmor“ – ukratko objasni Hamzaga razlog svog putovanja.
„Ja sam u penziji, i svo vrijeme ovog svijeta je moje“ – reče Osman.
„Čuj u penziji, a tako mlad“ – iznenadi se Hamzaga.
„Ma, u invalidskoj, moj Hamzaga. Onoj od trista maraka. Pao i povrijedio se. Valjda mi bilo tako suđeno. Šta ćeš, moj Hamzaga?“
„Ja, šta ću? Pa može meni Red Bull i još kakav, što gušći sok. Može i onaj od crne ribizle. Prije toga može kahva i kolač“ – za tren nabroja šta će, skromni Hamzaga. „Znaš moj Osmane, moram imat' puno energije za let, a i za kakvu u hotelu, ako naleti“ – osmjehnu se Hamzaga.
„Meni donesi jednu bosansku kahvu“ – obrati se Osman konobaru. Konobar ode po narudžbu.
„Moj Osmane, jesam ti u belaju. Kako završih srednju školu, onaj Sejo iz stranke me se dočepa i bukvalno ugura u stranku. Tad nastupiše svi moji problemi“.
„Kakvi problemi dragi Hamzaga. Ja koliko znam, danas probleme imaju samo oni koji nisu u strankama“.
„To vi Osmane mislite da je tako. Grdno se varate. Kako dođoh u vrh stranke, otvoriše mi se svi vidici ovog svijeta. Vi na izborima, proguraste me u Parlament. Pare kapaju sa svih strana, ali ne daju čovjeku mira. Dolazi apetit da se ima što više i više. Kupih stan u Zenici, pa dva u Sarajevu, pa vikendice na moru i Vlašiću. Znaš, da te nijedno godišnje doba ne može iznenaditi. Pare kapaju k'o lude, ali i nestaju. Razguljujem se na sve strane. Nekad mi se desi da u novčaniku imam samo pet, šest hiljada maraka i koju hiljadu eura i bolan Osmane, uhvati me neki strah i panika da ću morati načet' onu stoticu sa banke“.
„Boga mi Hamzaga, nije ti lahko. Valja s toliko malo para dočekati plaću“ – k'o zabrinuto će Osman.
„I nije Osmane. Ali, čim sam u krizi, uvalim se u kakvu Komisiju, Upravni ili Nadzorni odbor, pa me to malo izvuče. Zaboravih ti reči da mi sva ta primanja jedva izađu na desetak hiljada. Dok platim komunalije za onolike stanove i druge dadžbine, za život mi ostane tričavih pet, šest hiljada. Znaš kako je, moj Osmane. Non stop sam ili u autu ili u avionu. Valja imati puno para za dva ljetna i dva zimska odmora. Znaš kako su skupi Havaji, Kanarska ostrva, Abu Dabi, Alpe i ostala sirotinjska odmarališta za nas. Da mi nije dijela para iz firmi koje drže moja dva sina, ne bih mogao sastaviti početak s početkom“ – nastavi kukati Hamzaga.
„Valjda, kraj s krajem“ – ispravi ga Osman.
„Ne, Osmane! Dobro sam ja rekao. Kraj s krajem sastavlja sirotinja“ – potvrdi Hamzaga. Malo učutiše, pa će ti Osman:
„Ne reče mi Hamzaga, otkud firme sinovima?“
„I tu mi je stranka valjala. Kupio sam dvije firme koje vrijede milion maraka, ali u certifikatima. Znaš li ti Osmane, da sam za to crk'o skoro tri hiljade maraka. Moj Osmane, šest mjeseci nisam imao toplog obroka, već sam morao jesti hladnu jagnjetinu, teletinu i kavijar. U velikim sam mukama bio dok sam to platio. Jedući hladno pečenje, mogao sam uništiti ovu keramiku u ustima, koja vrijedi više od dvadeset tvojih penzija, moj Osmane. Tog ljeta sam samo jednom iš'o na odmor i jedva sam skupio para za petnaest dana na Havajima. Ali neka, nije mi žao što sam se napatio, jer firme, da kucnem o drvo, dobro rade. Zaposlili smo i dvadesetak radnika – crnaca“ – pohvali se Hamzaga.
„Što Crnaca, crni Hamzaga, kad je više od pola miliona naših ljudi na birou“ – zaprepasti se Osman.
„Ma nisu to pravi Crnci, moj Osmane. Mi ih tako od milja zovemo, jer moraju raditi i zaraditi k'o Crnci, a svi rade na crno. Imaju plaću preko trista maraka i redovno im je, svaka tri mjeseca, isplaćujemo. Osigurani su samo sinovi i snahe, a kad bi i crnce osiguravali, propali bi k'o Grčka i potpuno bankrotirali“.
„ U pravu si, moj Hamzaga“ - reče Osman.
„Nego Osmane, reci mi Boga ti, dok si radio, kolika ti je bila plaća?“ – upita Hamzaga.
„Zarađivao sam oko četiri stoje, a da bih prehranio porodicu, morao sam raditi privatno još desetak sati, pa bih dnevno znao raditi i po dvadesetak sati“.
„I ja ti, moj Osmane radim dvadeset sati, ali mjesečno. Ostalo vrijeme se slomih idući na poslovne ručkove i večere, na razna otvorenja, simpozije, druženja i druga tulumarenja, pa ti spadoh s nogu. Od tog prekovremenog rada, hemoroidi su mi, moj Osmane, veći od oraha. Više mi ni želudac ne može izdržati sva ta čašćavanja i bezbrojna jela i pića, i ja mu se divim šta izdrži. Ali neka Osmane, ništa nam nije teško, jer mi to sve radimo da nam bude bolje, a kad je nama gore u vrhu dobro, i vi ste zadovoljni. Je li tako, moj Osmane?“ – upita Hamzaga.
„Jest, tako je, moj Hamzaga. Samo neka je Vama gore dobro, a mi dole u bazi smo ionako male hrane, i ne daj Bože da se dohvatimo kakve mlade jagnjetine i teletine, svi bi se potrovali. Naši želuci su navikli na varivo, pecivo i preskakanje obroka“.
„U pravu si ti, Osmane. Vama dole je, da ne može biti bolje. Ne bojite se da će te zatrovati stomak jagnjetinom i brucelozom, ne vozite se brzim i skupim autima, ne letite avionom, ne dolaze vam štrajkači pred kuću, kao nama pred Parlament. Vidiš Osmane, meni je svaki dan glava u torbi. Zbog ovakvih teških uslova rada, usvojeno je da možemo u penziju sa dvadeset godina staža“.
„Čuj, sa dvadeset godina staža. Kao prvoborci!“ – iznenadi se Osman.
„Mi i jesmo prvoborci, moj Osmane. Mi smo ti na prvoj liniji odbrane, da sredstva koja se prikupe od poreza, drugih javnih prihoda i monetarnog fonda, ne odu u ruke kakvim kriminalcima iz baze. Ona su najsigurnija u našim, hoću reči, državnim džepovima. Zato možemo u penziju tako rano, ali malo ko ode. Gdje bih u penziju, pa da mi primanja spadnu sa desetak, dvanaest hiljada na nešto više od dvije hiljade, kolika je najveća penzija. Ma, ja sa toliko malo para ne bih mogao živjeti ni dva mjeseca. Morao bih, ili u javnu kuhinju ili da se objesim“ – zapjeni Hamzaga.
„Nije ti lahko, moj Hamzaga, kao nama sa malim penzijama. Male kuće ili stanovi, male komunalije, jeftino varivo, a nikud ne idemo. Izmogne se nekako, a ja evo ispred tebe imam veliku brigu, kako ćeš ti preživjeti ako te otjeraju u penziju sa tričavih dvije - tri hiljade maraka“.
„Vjeruj Osmane, da i ja imam veliku brigu. Noćima, kad god sam budan, ne spavam i stalno razmišljam o tome“.
„Nije ti lahko, moj Hamzaga“ – reče Osman. Hamzaga se odjednom trže i skoči kao oparen.
„Uh, Osmane, mi se zapričasmo, a ja i ne gledam u sahat. Da Bog da, da ne zakasnim na avion za Ankaru. Ja ti nemam vremena čekati konobara, a i pare su mi sve ukrupno, po sto ili dvjesta eura i maraka. Oni sigurno nemaju sitna, pa molim te, ti to reguliši“.
„Ništa ne brini, moj Hamzaga. Ja ću platiti račun. Dosta je tebi tvojih troškova i briga“ – reče Osman.
„Allahimanet Osmane!“ – reče Hamzaga i ode.
„Sretno moj Hamzaga i čuvaj mi se!“ - uzdahnu Osman i gurnu ruku u džep. Izvadi onih dvadeset maraka što je ponio da plati hodžarinu i promrmlja:
„Meni je prječe platiti Hamzagin račun. Može jednom i hodža da sačeka dok se Osmanovo samelje“. Pozva konobara da naplati račun. Konobar Kemo, koji je poznavao obojicu, vidjevši da Hamzaga ode, a da će Osman platiti račun, pozeleni od bijesa:
„Što ti plačaš Osmane! Što ne plati onaj skockani kreten. Pun je k'o brod. Ne zna kud će s parama. Kako ga nije stid i Boga strah da mu ti plačaš sve ono što je popio i požder'o. Dabogda mu prisjelo. Ne zovu njeg džaba Hamziga Drp“. Gleda Osman u konobara, a konobar u njega, pa će ti Osmanu:
„Osmane, idi ti kući. Ja nemam srca da ovo od tebe naplatim. Ja ću to nekako regulisati“.
„Neka, neka Kemo. Uzmi i naplati, ostaće se živo. Bog će mi to, nadam se, na drugi način vratiti“. Konobar nerado uze pare i mahajući glavom, ode.
***
Hamzaga je stisnuo gas svog audija, vidjevši da mu je do polaska aviona ostalo još vrlo malo vremena. Gužva u saobraćaju prema aerodromu ga je dodatno usporavala.. Vidno uzbuđen, uđe u aerodromsku zgradu, ali kasno. Ne uspije da čekira kartu. Zakasnio je na let broj JEDAN DVA DVA za Ankaru. Razočaran, raspita se kad ima sljedeći let. Dobi odgovor da je sljedeći let za dva sahata, ali sa presjedanjem. Više nije želio da se ikud udaljava od aerodromske zgrade.
Došavši sretno u Ankaru i sjedeći u hotelskoj sobi uz televizor, pažnju mu privuče avionska nesreća leta JEDAN DVA DVA za Ankaru. Leta, kojim je on trebao ići. Prema izvještajima sa terena, svi putnici i članovi posade su nastradali. Hamzaga iskolači oči i zadrhta. Dugo nije mogao doći do daha. Kad se malo pribrao, sjeti se Osmana, dugog sjedenja i priče sa njim. Sjedenja, zbog kog je najviše i zakasnio na let JEDAN DVA DVA. Sjedenja, zbog kog je ostao živ.Odahnuvši, tiho prozbori :
„Hvala ti Osmane što zakasnih na avion i što mi spasi život. Kad te prvi put vidim, platiću ti kahvu, i to onu sa rahatlokumom, makar bankrotir'o“.
Negdje u isto vrijeme, Osman na vijestima saznade za avionsku nesreću aviona za Ankaru, u kojem je morao biti njegov jaran Hamzaga. Vidjevši da nema preživjelih, zaplaka:
„Rahmet ti duši, moj Hamzaga. Šta će ova država i narod bez tebe, i kako ćemo preživjeti. Kome ću sad plaćati Red Bull, guste sokove, kahvu i kolače. Halalim ti sve, dragi moj Hamzaga!“

 

AUTOR:
S E I D I M A M O V I Ć
72 000 Z E N I C A ;